Pre nekog vremena sam rekla drugarici da želim što manje da radim. Ona mi se ismejala kao što bi verovatno veliki broj ljudi danas.
Zapravo sam užasnuta količinom poruka koje dobijamo sa svih strana – od političara do prvog komšije – o tome koliko je važno da puuuno radimo: jer pitanje je izbora? Ali čitava stvar ide dalje, dosta ljudi oko mene sopstvenu vrednost određuje spram toga koliko radi. Ako se ne iscrpim do maksimuma toliko da fizički više ne mogu da radim, onda nastavljam sa rmbačenjem, može još.
Nisu bitni uslovi u kojima radim, nisu bitni odnosi, nebitno potpuno koliko sam plaćena i šta ću kad se posao završi, nebitno čak imam li nekih rezultata (nedajbože da pričamo o tome kakvi su zapravo) – sa-mo-da-se-ra-di. Ej, bar imaš posao. 
Kapitalizam nas iznova uvereva da je to za nas dobro (uz klasika mantru voli šta radiš jer onda može još više). Za koga je dobro ako se prihvatim ogromne količine posla koji realno ne mogu da stignem da uradim i pritom se razbolim? Posla koji radim s pola mozga i pola guzice dok u procesu proždirem odnose sa ljudima? Ne za mene, ne za moje koleginice i kolege, ne za moju zajednicu. Ubeđeni smo da ovom svetu fali dosta toga, da raznih stvari nema dovoljno, da mi nismo dovoljne!
Znate kako volim da raskrinkavam idiotske izreke? Evo jedne: Ko radi ne boji se gladi. Ne znam za vas, ali ja znam baš dosta ljudi koji evo ceo život rmbače i iako ne umiru od gladi svakako je se boje, ne znaju da li će imati za plaćanje računa, da li će imati da otplate kredit, da li će imati za odmor, da li će moći da uzmu bolovanje i platiti lekara…
Ko radi ne boji se gladi? Ne, nego onaj koji ima sistem društvene zaštite koji osigurava da niko ne bude gladan. Ali kako ćemo ikada doći do toga ovako prokleto umorne?
Iako želim da promovišem odmor, ne mislim da je dovoljno reći – odmori! Neki ljudi zaista nemaju uslova za to. Ipak, mislim da svi mi koji imamo uslove za to možemo da uradimo nekoliko stvari da se suprotstavimo ovom iscrpljujućem ispiranju mozga o tome da je rad sve. Šta predlažem:
